Казна над нерођеним
(о страшном греху абортуса)
архимандрит Рафаил (Карелин)
(1)
Свугде слусамо реч “мир”, али је то лаж. То је гнусно лицемерје. То једна од зверских гримаса савременог цивилизованог света. Око нас се води рат, неприкидан и жесток, где нема ни примирја ни свршетка, где нема победника и побеђених, већ само џелати и њихове жртве. Тај је рат захватио цео свет, а нарочито оне државе које се поносе својом цивилизацијом, културом и прогресом. Тај рат је нечовечна, методична борба, геноцид, који нема прецедента или поређења у савременој историји човечанства. То је рат родитеља против своје деце. То је рат у коме се лију потоци крви, у коме је убиство спрегнуто са мучењем. То бојиште, које сваке године односи многе десетине милиона жртава са лицемерјем, карактеристичним за данашњег човека, из некаквих разлога, не назива се својим правим именом, стратиштем невиних и незасштићених, садизмом, озакоњеним правом на убиство и злочином, већ скривено, маглом замаскираним и бесавесно лицемерним термином абортус. Од “избацивати напоље”, као да је рецч о непотребном отпатку који се избацује из куће на ђубристе, а не о живом створењу, детету. У бившем Совјетском Савезу годишње се вршило 7-8 милиона абортуса, регистрованих у медицинским установама. Број тајних абортуса је неизмеран. Огроман број жртава је однео Други Светски рат, но у просеку, за то исто време, деце убијених од стране родитеља било је много више него војника погинулих на фронту. Та тамна страна живота савременог човечанства јасно показује да се цивилизација претворила у ескалацију суровости. Ми чујемо позиве на мир, али око нас, не да се наставља, него и расте крваво војиште које је по колицини жртава превазишло све инвазије Хуна и Монгола, а по суровости надмашује тиране и џелате у концлогорима и гулазима. Жртава тог невидљивог рата је више него свих ратова заједно узетих, од свих убистава и казни. Тим злочином прецртава се све, не само Божији Закон, него и људско право. Већ од момента зачећа образује се живи организам, који у себи носи сав потенцијал људске личности. Експериментално су доказане сложене и циљне реакције плода према средини која га окружује. То створење поседује осећај бола и жеље за животом.
Озакоњење абортуса обезвређује све моралне и правне кодексе, цији је циљ заштита људског живота. Наш први закључак: плод као људска личност треба заштиту, плод као људска личност није за уништавање. Принципијелна разлика између убиства плода и других видова убиства не постоји. Право или некажњивост абортуса испуњава родитеље правом које не припада ни једном човеку, правом тиранина, који може по свом уверењу и произвољности остављати у животу или убијати своје поданике. Неказжњивост абортуса, отсуство моралних и правних закона заштите плода и његовог неотуђивог права на живот чине лицемерним и бесмисленим све декларације о заштити достојанства и слободе човека.
Убиство незаштићеног је најподлији најмрскији вид убиства, па зато родитељи решивши се на убиство незаштићеног младенца могу, при стицају околности, учинити било који злочин. Афоризам древних судија је гласио: “Боље је оправдати десет кривих него казнити једног невиног.” Овде се невини кажњава смрћу, при чему се садистички кида на комаде
.
Некада се није прузала рука џелату и није се седело за истим столом, а савременим џелатима – према родитељима који убијају децу и лекарима, који можда и несвесно у овом слуцају постају професионални убице, јавно мњење не исказује неслагање. Значи, цело друштво учествује у убиствима. Дужност лекара је да помаже, чак и непријатељу, док у овом случају постаје подобан најамном убици.
Убиство младенаца је злочин против Божанског и људског права, против саме идеје породице и супружништва, против саме људске природе, против свог народа и целог човечанства. Убиство деце је згуснути егоизам, суровост, кукавичлук и лицемерје.
Породица је по хришћанском учењу мала домача црква, а абортуси је претварају у разбојничку јазбину. Породица је узајамна помоћ и опште право у пролазном и у вечном животу, а у овом случају људи увлаче један другог у преступништво, у моралну погибао: уместо дружбе и потпомагања, поступају једни према другим горе од најљућих непријатеља. Породица је узајамна љубав. Може ли се волети убица свог детета, чак и ако су оба родитеља криви за то? Злочин и људска крв никада не уједињују, већ само разједињују, па је због тога и број развода једнак броју абортуса. Убиство младенца профанише сложене и разгранате међусобне односе супружника, сводећи их само на секс који не може дати ни срецћу, ни душевну топлину, на култ наслађивања у коме постоји нешто сурово и безобразно.
Доказано је да деца наслеђују не само физичке особине, већ и одређене душевне квалитете својих родитеља. Емотивни живот родитеља одражава се приликом наслеђивања и прелази у виду предодређености на децу. Родитељи који су се одлушили на убиство детета, већ су у свој генетски фонд унели предоређеност за убиство, које ће обременити психику будуће деце, а понекад се душевно својство предаје индиректно, то јест кроз покољења. Због тога родитељи који су се решили на убиство свог детета, врше злочин не само над њим, већ и пред децом коју су оставили у животу. Родитељи који су предали својој деци потенцијал суровости и подсвесног стремљења ка убиству, често и сами постају жртве жестине своје деце и чуде се одакле, по њиховом мишљењу, таква неправда.
За хришћанина, убиство младенаца је не само морални пад и деградација човека, већ и страшан духовни бездан. У библији пише: “Не уби.” Та заповест је непроменљиви услов савеза човека са Богом. При нарушењу заповести, човек једнострано раскида савез, он остаје без Бога…
У Картагени је постајао идол по имену Молох. Био је направљен од бакра и сребра. Унутар њега је ложена ватра до усијања. На испружене руке идола полагали су децу коју су родитељи добровољно приносили. Убиство детета рачунало се за највећу жртву демону. Да би пригушили дечије крике, жреци су свирали, певали и играли. Молох је важио за идола богатсва. И сада том демону богатства (наслађивања) и хедонизма приносе на жртву децу. Неки се правдају и говоре: “Учинили смо то из нужде.” Парадокс је у томе да су бројније породице сиромашних него богатих. Истребљење хананејских племена псалмопевац Давид објашњава Бошијим карањем за приношења људских зртава. У вештичијим и магијским ритуалима средњег века, кулминација је била убиство младенца, па због тога са мистичке тачке гледишта, абортус се може посматрати као несвесно поклоњење демону, као општесветска хекатомба (масовна убиства) у част богиње Хекате, богиње чародејства и смрти који изображавају обмотану змијама. То је несвесно призивање демона - и демон се неодвојиво налази са таквим људима.


Хорошо пишешь аффтар
Да, есть над чем задуматься. Спасибо!
. , , , .