Srbija

(o strašnom grehu abortusa)

arhimandrit Rafail (Karelin)

(1)

Svugde slusamo reč “mir”, ali je to laž. To je gnusno licemerje. To jedna od zverskih grimasa savremenog civilizovanog sveta. Oko nas se vodi rat, neprikidan i žestok, gde nema ni primirja ni svršetka, gde nema pobednika i pobeđenih, već samo dželati i njihove žrtve. Taj je rat zahvatio ceo svet, a naročito one države koje se ponose svojom civilizacijom, kulturom i progresom. Taj rat je nečovečna, metodična borba, genocid, koji nema precedenta ili poređenja u savremenoj istoriji čovečanstva. To je rat roditelja protiv svoje dece. To je rat u kome se liju potoci krvi, u kome je ubistvo spregnuto sa mučenjem. To bojište, koje svake godine odnosi mnoge desetine miliona žrtava sa licemerjem, karakterističnim za današnjeg čoveka, iz nekakvih razloga, ne naziva se svojim pravim imenom, stratištem nevinih i nezasštićenih, sadizmom, ozakonjenim pravom na ubistvo i zločinom, već skriveno, maglom zamaskiranim i besavesno licemernim terminom abortus. Od “izbacivati napolje”, kao da je recč o nepotrebnom otpatku koji se izbacuje iz kuće na đubriste, a ne o živom stvorenju, detetu. U bivšem Sovjetskom Savezu godišnje se vršilo 7-8 miliona abortusa, registrovanih u medicinskim ustanovama. Broj tajnih abortusa je neizmeran. Ogroman broj žrtava je odneo Drugi Svetski rat, no u proseku, za to isto vreme, dece ubijenih od strane roditelja bilo je mnogo više nego vojnika poginulih na frontu. Ta tamna strana života savremenog čovečanstva jasno pokazuje da se civilizacija pretvorila u eskalaciju surovosti. Mi čujemo pozive na mir, ali oko nas, ne da se nastavlja, nego i raste krvavo vojište koje je po kolicini žrtava prevazišlo sve invazije Huna i Mongola, a po surovosti nadmašuje tirane i dželate u konclogorima i gulazima. Žrtava tog nevidljivog rata je više nego svih ratova zajedno uzetih, od svih ubistava i kazni. Tim zločinom precrtava se sve, ne samo Božiji Zakon, nego i ljudsko pravo. Već od momenta začeća obrazuje se živi organizam, koji u sebi nosi sav potencijal ljudske ličnosti. Eksperimentalno su dokazane složene i ciljne reakcije ploda prema sredini koja ga okružuje. To stvorenje poseduje osećaj bola i želje za životom.

Ozakonjenje abortusa obezvređuje sve moralne i pravne kodekse, ciji je cilj zaštita ljudskog života. Naš prvi zaključak: plod kao ljudska ličnost treba zaštitu, plod kao ljudska ličnost nije za uništavanje. Principijelna razlika između ubistva ploda i drugih vidova ubistva ne postoji. Pravo ili nekažnjivost abortusa ispunjava roditelje pravom koje ne pripada ni jednom čoveku, pravom tiranina, koji može po svom uverenju i proizvoljnosti ostavljati u životu ili ubijati svoje podanike. Nekazžnjivost abortusa, otsustvo moralnih i pravnih zakona zaštite ploda i njegovog neotuđivog prava na život čine licemernim i besmislenim sve deklaracije o zaštiti dostojanstva i slobode čoveka.

Ubistvo nezaštićenog je najpodliji najmrskiji vid ubistva, pa zato roditelji rešivši se na ubistvo nezaštićenog mladenca mogu, pri sticaju okolnosti, učiniti bilo koji zločin. Aforizam drevnih sudija je glasio: “Bolje je opravdati deset krivih nego kazniti jednog nevinog.” Ovde se nevini kažnjava smrću, pri čemu se sadistički kida na komade

.

Nekada se nije pruzala ruka dželatu i nije se sedelo za istim stolom, a savremenim dželatima – prema roditeljima koji ubijaju decu i lekarima, koji možda i nesvesno u ovom slucaju postaju profesionalni ubice, javno mnjenje ne iskazuje neslaganje. Znači, celo društvo učestvuje u ubistvima. Dužnost lekara je da pomaže, čak i neprijatelju, dok u ovom slučaju postaje podoban najamnom ubici.
Ubistvo mladenaca je zločin protiv Božanskog i ljudskog prava, protiv same ideje porodice i supružništva, protiv same ljudske prirode, protiv svog naroda i celog čovečanstva. Ubistvo dece je zgusnuti egoizam, surovost, kukavičluk i licemerje.

Porodica je po hrišćanskom učenju mala domača crkva, a abortusi je pretvaraju u razbojničku jazbinu. Porodica je uzajamna pomoć i opšte pravo u prolaznom i u večnom životu, a u ovom slučaju ljudi uvlače jedan drugog u prestupništvo, u moralnu pogibao: umesto družbe i potpomaganja, postupaju jedni prema drugim gore od najljućih neprijatelja. Porodica je uzajamna ljubav. Može li se voleti ubica svog deteta, čak i ako su oba roditelja krivi za to? Zločin i ljudska krv nikada ne ujedinjuju, već samo razjedinjuju, pa je zbog toga i broj razvoda jednak broju abortusa. Ubistvo mladenca profaniše složene i razgranate međusobne odnose supružnika, svodeći ih samo na seks koji ne može dati ni srecću, ni duševnu toplinu, na kult naslađivanja u kome postoji nešto surovo i bezobrazno.

Dokazano je da deca nasleđuju ne samo fizičke osobine, već i određene duševne kvalitete svojih roditelja. Emotivni život roditelja odražava se prilikom nasleđivanja i prelazi u vidu predodređenosti na decu. Roditelji koji su se odlušili na ubistvo deteta, već su u svoj genetski fond uneli predoređenost za ubistvo, koje će obremeniti psihiku buduće dece, a ponekad se duševno svojstvo predaje indirektno, to jest kroz pokoljenja. Zbog toga roditelji koji su se rešili na ubistvo svog deteta, vrše zločin ne samo nad njim, već i pred decom koju su ostavili u životu. Roditelji koji su predali svojoj deci potencijal surovosti i podsvesnog stremljenja ka ubistvu, često i sami postaju žrtve žestine svoje dece i čude se odakle, po njihovom mišljenju, takva nepravda.

Za hrišćanina, ubistvo mladenaca je ne samo moralni pad i degradacija čoveka, već i strašan duhovni bezdan. U bibliji piše: “Ne ubi.” Ta zapovest je nepromenljivi uslov saveza čoveka sa Bogom. Pri narušenju zapovesti, čovek jednostrano raskida savez, on ostaje bez Boga…

U Kartageni je postajao idol po imenu Moloh. Bio je napravljen od bakra i srebra. Unutar njega je ložena vatra do usijanja. Na ispružene ruke idola polagali su decu koju su roditelji dobrovoljno prinosili. Ubistvo deteta računalo se za najveću žrtvu demonu. Da bi prigušili dečije krike, žreci su svirali, pevali i igrali. Moloh je važio za idola bogatsva. I sada tom demonu bogatstva (naslađivanja) i hedonizma prinose na žrtvu decu. Neki se pravdaju i govore: “Učinili smo to iz nužde.” Paradoks je u tome da su brojnije porodice siromašnih nego bogatih. Istrebljenje hananejskih plemena psalmopevac David objašnjava Bošijim karanjem za prinošenja ljudskih zrtava. U veštičijim i magijskim ritualima srednjeg veka, kulminacija je bila ubistvo mladenca, pa zbog toga sa mističke tačke gledišta, abortus se može posmatrati kao nesvesno poklonjenje demonu, kao opštesvetska hekatomba (masovna ubistva) u čast boginje Hekate, boginje čarodejstva i smrti koji izobražavaju obmotanu zmijama. To je nesvesno prizivanje demona - i demon se neodvojivo nalazi sa takvim ljudima.

Објављено у Православље Православље, абортус

Можете пратити реаговања на овај чланак преко RSS 2.0 извора. Можете оставити коментар, или повратну везу са свог блога.